Eramus+ iskustvaPriče sa Fakulteta

Naši studenti na razmeni u Nemačkoj

Krajem marta je trebalo da studentkinje našeg Fakulteta, Ivanu Đurić i Teodoru Živanović, dočekamo nakon povratka sa Erasmus+ razmene na DHBW Ravensburg u Nemačkoj. Međutim, pandemija korona virusa je promenila planove, te su svoj boravak na ovoj partnersoj instituciji produžile za još jedan semestar.

Kako je tekao vaš boravak u Nemačkoj pre izbijanja pandemije i koja ste mesta posetile?

Obišle smo mnogo mesta i gradova u našem okrugu. Nekada bismo po čitav dan imale predavanja, ali se dešavalo da imamo slobodan dan koji možemo da iskoristimo za putovanje. Radila sam mnogo istraživanja i prezentacija koja su mi pomogla u stručnom usavršavanju. Jednom prilikom kada sam imala slobodan vikend posetila sam Štutgart i Frankfurt sa studentkinjama iz indije. Posetila sam Cirih, Minhen, Bazel i mnoge druge gradove.

Koji je trenutak bio preloman kada ste shvatile da stanje postaje ozbiljno?

Rekla bih da se sve desilo u roku od 2 dana. Prvo nas je dočekala vest o tome da se obustavljaju sva predavanja, sa mogućnošću polaganja ispita, pa zatim sledeća informacija je bila popuna obustava rada kao i zatvranje fakulteta gde nije postojala mogucnost izlaženja na ispite. Konstantne informacije koje su dolazile do nas su uključivale i početak zatvaranja državnih granica sto nam je već bio alarm da treba da pokrenemo priču za povratak kući što smo neporedno nakon toga i uradile.

Kako je trebalo da se vratite u Srbiju i kakav je bio odnos ljudi iz Internacionalne kancelarije u Ravensburgu prema vašem problemu?

Po mom mišljenju, stereotip da su Nemci emotivno hladni je netačan. Čak su i ljudi u gradu bili divni prema nama i uvek bi nam izašli u susret ukoliko nam je bila potrebna pomoć. Jako sam zadovoljna jer su Ingela Lundin, Tomas Schieber i Ana Hensler bili uvek tu za nas da nam pruže bilo kakvu pomoć koja nam je bila potrebna. Tomas nam je mnogo pomogao kada je situacija postala ozbiljna i kada smo na kraju ipak ostale još 3 meseca. 24.03. je trebalo da se vratimo, ali zbog vandrednog stanja koje je počelo 16.03. u Srbiji, nismo mogle. Tomas nam je rezervisao let i u vozu za Štutgart smo primile poruku da je let otkazan. Stigle smo na aerodrom u nadi da ćemo možda naći neki drugi slobodan let, ali nismo uspele. Vratile smo se u Ravensburg i bile smo u kontaktu sa Ambasadom Republike Srbije. Popunile smo određena dokumenta i bile smo u kontaktu sa mnogo ljudi radi našeg povratka. Kada smo saznale da ukoliko se vratimo, moramo ići u određeni kamp ili Privremenu bolnicu Sajam u izolaciju na 14 dana i da je pitanje kada ćemo moći da se vratimo u Valjevo, ipak smo odlučile da ostanemo još jedan semestar. Internacionalna kancelarija je snosila troškove smeštaja i podelili su nam jednu stipendiju da bismo bile obezbeđene tokom daljeg boravka.

Kakvo je stanje bilo u vašem okrugu?

Nije me bilo strah da se ja zarazim jer smatram da su mlađe generacije otpornije na virus, ali sam brinula za roditelje jer je u Valjevu iz dana u dan rastao broj obolelih.

Koliko vam je značilo to što ste na razmenu studenata otišle zajedno?

Imati nekog svog u drugoj državi gde vlada drugačiji sistem uključujući i pravila u poređenju sa našom državom, po mom mišljenju je velika prednost. Teodora i ja smo drugarice još iz osnovne škole što je takođe bio jedan od bitnijih faktora za opstanak jer to dugogodišnje poznanstvo nas je već pripremilo na to da se moramo držati zajedno bez obzira na okolnosti.

Kako je isplaniran vaš put nazad i kako ste se osećale kada ste prešle srpsku granicu?

Kada smo produžile smeštaj mesec dana pred istek ugovora smo aktivno pratile dešavanja i razmatrale koje nam se mogućnosti otvaraju za povratak kao i kakvo je stanje sa granicama. Ono sto se prvo otvorilo jeste povratak autobusom, sto smo radi sigurnosti odmah i rezervisale. Ne gledavši ostale datume povratka, rezervisale smo prvi autobus koji je vraćao naše putnike u državu. Sam ulazak u autobus kao i pojavljivanje našeg vozača je izazvao nekakvo ushićenje, ali i nevericu, a pre samog dolaska na stanicu se javljala i neka vrsta ravnodušnosti koja je nastala kao produkt ranijih (pretrpljenih) dešavanja. Trenutak kada razum govori da je vreme da se ide kući i da je došao taj dan, a podsvesni deo mozga je spreman na bilo kakvu iznenadnu situaciju koja bi se mogla isprečiti, iako su za to bile male šanse. Prolaskom kroz određene gradove sam postala svesnija da mogu da izgovorim ono čuveno “konačno” shvativši da nikada u životu nisam osetila toliko zadovoljstvo nego u tom autobusu. Sam prelazak naše granice je ozvaničen brojnim pozivima i porukama rano ujutru kao i slavlje jer je sve prošlo bez ikakvih problema, kako u putu tako i na granicama.

Kako se osećate posle šest meseci provedenih u Nemačkoj?

U Srbiji je drugačiji stil života nego u Nemačkoj. Pored teške situacije u drugom semestru, ovo je bilo predivno iskustvo jer sam se osamostalila. Zahvalana sam profesorki Ivani Damnjanović koja je sve vreme bila uz nas. Takođe sam zahvalna Tomasu koji je zaista dao sve od sebe da se vratimo u Srbiju i brinuo je o nama kada smo ostale dodatna tri meseca.

Autor: Dejan Vujić

Leave a reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.