Odgojno-obrazovna uloga kućnih ljubimaca u životu svakog deteta

Small kid with funny pony tails glad to be photographed with her favorite Pekingese dog, toddler in pink casual attire, looking directly at camera and embracing her pet.

Poznato je da kućni ljubimci pozitivno utiču na decu i na ljude razne dobi. Briga o kućnom ljubimcu uči dete odgovornosti i pomaže mu da stekne samopouzdanje. Isto tako preko svog kućnog ljubimca deca su više povezana s prirodom i kroz odnos s kućnim ljubimcem uče o poštovanju drugih bića.

U svojoj knjizi Vaši kućni ljubimci – Brenčun govori o pozitivnom uticaju kućnih ljubimaca na decu i ljude razne dobi. Ističe kako današnji tempo života, nezaposlenost, sve viši standard i borba za karijeru umaraju roditelje pa sve više dece trpi zbog nedovoljne ljubavi, topline i uzajamne dobrote. U takvim slučajevima kućni ljubimci, a pogotovo psi, mogu zameniti veliku porodicu. Veran i privržen pas može preuzeti ulogu prijatelja, brata ili sestre kao i dati detetu osećaj sigurnosti i trajnosti kad porodica nije tu ili živi odvojeno. 

Družeći se sa psom dete uči voleti i biti voljeno. Također uči da on i njegov ljubimac brinu jedno od drugoe, a iz toga se kasnije razvija snaga uzimanja, davanja i deljenja. Dete se može poistovetiti sa svojim psom kada pas oboli i to iskustvo može pomoći detetu ako ono oboli. Dete s takvim iskustvom lakše prihvata svoja ograničenja i biće strpljiviji i bolji pacijent. Uz kućne ljubimce dete takođe uči da su i fiziološke potrebe svakodnevne i normalne, a ne nešto prljavo. 

Posedovanje kućnog ljubimca može pomoći deci da shvate seksualni život kao nešto prirodno i normalno. Briga o kućnom ljubimcu takođe može pomoći detetu da se pripremi za roditeljske dužnosti. Briga za životinje, za njihovu prehranu, briga o skotnim ljubimcima, pomoć pri porodu, nega mladunčadi pozitivno će uicati na buduće roditelje da spremnije dočekaju svoje dete. Kućni ljubimac može zbližiti porodicu kao i smanjiti detetovu napetost i teskobu i povećati poverenje u svoje bližnje. 

Kućni ljubimac takođe može pomoći detetu da bude samostalnije i da s njim istražuje ono što se sam ne bi usudio. Zbog pogrešnog odgoja neka deca mogu smatrati da je bolest kazna za učinjeni prekršaj. Deca shvate da ne postoji veza između prekršaja i bolesti kada im oboli kućni ljubimac. Deca su jako otvorena prema životinjama i otvoreno im pokazuju ljubav. To se kasnije može preneti i na ljude. Deca koja su jedinci nalaze sigurnost u zavisnosti o roditeljima i mogu postati egoisti, preosetljivi i nedruštveni. Kućni ljubimac im može puno pomoći da ne budu takvi. 

Takođe kućni ljubimci uče decu odgovornosti i zato treba dati deci da se brinu o njima. Tako će dete lakše naučiti ograničiti svoje zahteve. 

Detetu možemo omogućiti da posmatra kućnog ljubimca, povremeno ga nahrani i pomiluje već u drugoj ili trećoj godini. Neki elementi empatije razvijaju se od navršene treće do 6. godine života; deca tad mogu svesno kontrolisati emocije i samoregulisati ponašanje, te možemo prepoznati elemente saosećanja i empatije, razumevanje emocija drugih. U tom razdoblju deca su ograničeno sposobna zauzeti tuđe motrište, održati socijalne odnose, zajednički se igrati – pa se tako mogu igrati i sa svojim ljubimcem. Međutim tek nakon šeste godine može se govoriti o saosećanju u punom smislu te reči, i tada možemo reći da je dete zaista sposobno brinuti o kućnom ljubimcu. Daljim odrastanjem briga o kućnom ljubimcu može postajati sve složenija. Empatija bi trebala biti ključan faktor neophodan za svestranu brigu o kućnom ljubimcu.

Članak u časopisu „Dete, vrtić, porodica“, otvorio je pitanje mogu li ljubimci uiecati na razvoj deteta. Postoje naučna istraživanja o uticaju kućnih ljubimaca na razvoj deteta.

Jedno od prvih takvih istraživanja sproveo je američki dečji psiholog Boris Levinson. Svoje istraživanje započeo je nakon što je jednog dana slučajno u ordinaciju doveo svog psa koji inače nije smeo boraviti u ordinaciji u vreme primanja pacijenata. Dečak s kojim je Levinson radio došao je pre dogovorenog termina i počeo se družiti sa psom i pričati mu. Dečak je imao niz problema u društvenim kontaktima i Levinson u mesec dana seansi nije uspeo iz dečaka izmamiti ni reč pa je ostao iznenađen što je dečak pričao psu. Taj događaj ga je potaknuo na dalje istraživanje. Kasnije su i ostali naučnici postali zainteresovani za istraživanje tog područja.

Postoje istraživanja o tome utiču li kućni ljubimci na razvoj dece ili ne. Melson i Peet došli su do zaključka da vezanost za ljubimce utiče na pozitivno emocionalno funkcionisanje. Bergenson je to potvrdio i pisao o obogaćenju dečijeg samopoštovanja uz prisutnost kućnog ljubimca. Poresky i Hendriks smatraju da briga o kućnom ljubimcu pomaže ne samo u socio-emocionalnom već i u kognitivnom razvoju deteta.

Socio-emocionalni razvoj

Jedan od važnih aspekata socio-emocionalnog razvoja je samopoštovanje. Deca i roditelji često dele brigu o kućnom ljubimcu što deci već u ranoj dobi pomaže da uče kako se brinuti i negovati živo biće. Kod male dece uključenost, prihvatanje i pozitivni podsticaji predstavljaju važne trenutke za izgrađivanje samopoštovanja. Dete kroz ispunjavanje zadataka primerenih svojoj dobi, u saradnji s roditeljima, stiče osjećaj kompetentnosti. U ovom procesu je važno da roditelji znaju odrediti koji su zadaci primereni njihovom detetu, a koji nisu. Trogodišnje dete nije sposobno samo voditi psa u šetnju, ali zato može brinuti o tome da pas ima dovoljno vode. Ako su roditelji svesni ove činjenice, dijete će dobiti pozitivan podsticaj od roditelja kada se na odgovarajući način pobrinu za životinju. Kako dete raste, treba povećavati i njegove zadatke te će s vremenom dete moći samostalno brinuti za svog ljubimca. Predškolska deca oponašaju roditelje, dete školske dobi može samostalno obavljati neke zadatke, dok tinejdžer može svu brigu o kućnom ljubimcu preuzeti na sebe. 

Empatija je drugi aspekt socio-emocionalnog razvoja. To je detetova sposobnost da razume kako se druga osoba oseća. Paul ističe da postoji mogućnost da deca u interakciji s ljubimcem koji u potpunosti zavisi od njih, uče razumeti potrebe i osećaje životinja, ali i ljudskih bića, i to od najranije dobi. Bryant je otkrio da je empatija prema drugim ljudima veća kod dece koja su se brinula za svoje kućne ljubimce. Poesky i Hendrix su također otkrili da su deca u dobi od tri do šest godina, vlasnici ljubimaca, pokazivala viši stepen empatije od svojih vršnjaka koji nisu imali ljubimce. Smatraju da nije presudno samo posedovanje ljubimca, nego saosećanje koje deca imaju prema ljubimcima, a koje je povezano s njihovom empatijom prema ljudima. 

Kućni ljubimci se takođe spominju kao važna društvena potpora. Bachman je otkrio da deca redovno imenuju svoje kućne ljubimce kada ih upitamo kome bi se prvo obratili za rešavanje problema. Brickel navodi da društvo životinje može pružiti emocionalni oslonac.

Levinson veruje da ova vrsta emocionalne potpore može biti važna za zdrav psihički razvoj dece. „Socijalna“ potpora koju pružaju ljubimci ima nekih prednosti u odnosu na potporu koju pružaju ljudi. Ljubimci u ljudima stvaraju osjećaj bezuvetne prihvaćenosti, za razliku od pripadnika ljudske vrste koji su skloni prosuđivanju i kritikovanju drugih. Istrajna privrženost može biti značajan izvor potencijalne blagodeti i užitka koje ljubimci donose deci. Deca osećaju da će ih ljubimci prihvatati i voleti bezuvetno (čak i kada ih dete naljuti) te tako predstavljaju izvor bezuvetne naklonosti. Ljubimci mogu pružiti emocionalnu, ali ne i instrumentalnu potporu.

Kognitivni razvoj

Poresky i njegovi saradnici povezuju poboljšanje kognitivnog razvoja s druženjem dece i njihovih ljubimaca. Sugerisano je da život s ljubimcem može olakšati usvajanje jezika i povećati verbalne veštine kod dece. To dolazi kao rezultat toga što ljubimac funkcioniše kao slušač detetovog govora, ali i kao atraktivni verbalni podsticaj, izazivajući komunikaciju u detetu u formi pohvale, naredbi, hrabrenja i uskraćivanja. No ipak nema stvarnih dokaza koji bi podupirali ove hipoteze.

Možemo povući paralelu između odnosa prema ljudima i prema životinjama. Dete kroz odnose prema životinjama može učiti i o odnosu prema ljudima – vršnjacima, roditeljima,… Posedovanje kućnog ljubimca kod deteta može pospešiti razvoj empatije, saosećanja s drugim, prepoznavanje tuđih potreba, radnih navika kao npr. redovno hranjenje životinja. Kroz brigu o kućnom ljubimcu dete može učiti o brizi o drugima oko sebe, o odgovornosti za druge. S druge strane, posedovanje kućnog ljubimca može se iskoristiti da se detetu proširi opseg spoznaja o toj životinjskoj vrsti, o srodnim životinjskim vrstama, ali postupno i o svetu životinja i živih bića uopšte.

Istraživanja su potvrdila da vezanost za kućne ljubimce utiče na pozitivno emocionalno funkcionisanje, na obogaćenje dečijeg samopoštovanja i pomaže u socio-emocionalnom i kognitivnom razvoju jeteta. Takođe su pokazala da ljudi koji su u detinjstvu imali ljubimca uopšteno imaju pozitivniji stav prema ljubimcu i bolje razumeju neverbalne znakove koje im životinja šalje te da ljudi koji su imali ljubimca u detinjstvu u većem broju poseduju ljubimca i u odrasloj dobi. Porodice sa djecom, školske dobi i adolescentima poseduju ljubimce u većoj meri nego porodice bez djece. Posedovanje kućnog ljubimca pozitivno utiče i na bračne i porodične odnose. Isto tako sklonost dece prema životinjama može kao sekundarni efekat imati i povećanje detetove sklonosti prema prijateljima.

Izvor: Chernak McElroy, S. (2002.). Životinje kao učitelji i iscelitelji; Šoban, T. (2006). Mama, hoću psa: Kako reagovati na detetovu želju za ljubimcem; Sindik, J., Laušić, V. (2006). Uloga kućnih ljubimaca u razvoju deteta: Koje karakteristike kućni ljubimci mogu razviti kod dece, Koji su kućni ljubimci najprimjereniji predškolskoj dobi
Objavio: Ašković Nada

You May Also Like